Dok je zora još dremala, mi smo već bili na aerodromu. Beli kačketi sa logoom škole – jedina zastava naše male ekspedicije. Moji đaci – pospani, ali uzbuđeni i spremni za svoju prvu veliku avanturu.
Stigli smo u vreme kada Sevilja nije samo grad, već jedna velika, živa pozornica. Feria de Abril trajala je punih sedam dana, a mi smo bili tu od prvog do poslednjeg vatrometa.
Dani su nam počinjali časovima u školi španskog jezika. Reči su, konačno, izlazile iz udžbenika. Ipak, to je bila samo osnova… Nakon škole, ulice su postajale naša prava učionica.
Iako nas je sunce neumorno grejalo, hodali smo Seviljom kao da smo deo njene davne prošlosti. Često bismo se pitali kako li je život izgledao za vreme Mavara, posmatrajući mozaike od plavih i belih pločica koje krase fascinantni trg Plaza de España.
Za ljubitelje sporta, poseban dan bio je rezervisan za obilazak stadiona FK Sevilja – Ramón Sánchez Pizjuán, gde smo zavirili u svlačionice i osetili duh španskog fudbala.
Drugog dana – umetnička dimenzija. Istražili smo Muzej lepih umetnosti, dom nekih od najvažnijih španskih remek-dela. Deca su, podeljena u grupe, dobijala zadatke da pronađu određene slike.
Čuvari su nas sumnjičavo gledali, dok su Muriljo i Surbaran postali deo naše misije.
Obišli smo seviljsku katedralu, u kojoj počiva pionir Novog sveta – čuveni Kristifor Kolumbo. Giralda, svojevremeno minaret, a sada zvonik i simbol grada, stoji nepomično i čuva seviljske priče i tajne. Popeti se do vrha bio je pravi izazov, ali pogled sa tog visočanstvenog mesta vredeo je svake kapljice znoja.
Sledi turistički zen – sabiramo lepotu dana, decu u koloni, zalihe vode… i merkamo najbliži toalet.
Autobusi kasne, gužva nas nosi, ali grupa – kao da crpi snagu baš iz tog haosa. Doživljaj je rastao uz svako „hola“ i „gracias“.
Pre nego što bi nešto izgovorili na španskom, učenici su pogledom tražili malu dozu podrške. Istina, andalužanski akcenat im nije uvek bio kristalno razumljiv – ali srdačni domaćini rado su ih ohrabrivali u svakom pokušaju.
Subota nas je odvela u Kordobu. Za razliku od seviljske vreve i ferijske buke, ovaj grad dočekao nas je u prijatnoj tišini. Grad od kamena, a u srcu istog – Mezquita.
Nekada džamija, danas mesto gde se susreću dve religije, dva sveta. Dok izvorni stubovi, lukovi i arabeske svedoče o islamskoj umetnosti i prisustvu Mavara, iz drugog ugla čuje se zvuk katoličke mise. Deluje nestvarno, ali ovde taj spoj diše prirodno.
Usporiš hod, jer u Kordobi se ne žuri. Zaviriš u patije – tradicionalna dvorišta iza teških drvenih vrata… Beli zidovi ukrašeni su drvenim saksijama, a iz njih izvire cveće svih boja. Jasmin, geranijumi, bugenvilije… Bilo je teško razdvojiti boje od mirisa.
Na nekoliko minuta hoda od Mezquite nalazi se rimski most – Puente romano. Dok prelazimo, sa jedne strane svirao je gitarista, sa druge su turisti pevušili i fotografisali se. Mi smo se prepustili ritmu i spontano zaplesali. To je Španija.
I baš tako, sa svakim korakom ostavljali smo deo sebe tu. A znak da je putovanje bilo posebno? Kad đaci počnu da se žale na noge — to znači da su uživali više nego što su mislili. (iskustvo čini svoje:)
Na kraju je usledilo pakovanje, uz one poznate tužne face…
I dok su misli već bile pod španskim suncem, na novoj destinaciji, Beograd je bio samo kratka stanica — predah pre nove avanture.
Više o tome u narednom blogu!
¡Hasta pronto!